Roman Utorkom nisam udata

Roman Utorkom nisam udata von Rajko Dvizac

Zašto je Utorak posato važan ženama?

Ponekad i najplemenitiji darovi majke prirode i Gospoda Boga, mogu se pretvoriti u kaznu. To je najbolje na svojoj koži osetila glavna junakinja mog romana Utorkom nisam udata Radmila Mihajlović. Rođenjem, dobila je dva izuzetna dara neba:  savršeno-neodoljivu lepotu i bezazleno-naivnu radoznalost. Darovi na kojima su joj mnogi u njenom okruženju zavideli. Umesto da joj to olakša koračanje trnovitim stazama života, oni su postali njena zamka, njena zabluda i na kraju njen greh. Greh sa kojim se borila i izborila tek u jesen svog života, kada je od sudbine „ukrala“ jedan dan u nedelji – Utorak – i posvetila ga samoj sebi. Taj dan je postao simbol slobodne žene, kodeks ponašanja kako da u večitom „ratu“ odnosa muškarac – žena, ona izdejstvuje ako ne pobedu, ono bar nerešen rezultat. Svako od nas rođen je sam i bez obzira da li stvorio porodicu ili potomstvo, da li imao brojne prijatelje ili neprijatelje, čovek je jedinka sa vlastitim, samo njemu datom životu. Za njega se valja boriti jer ni jedna pobeda nikada nikom nije poklonjena.

Život piše najbolje, najuzbudljivije i najsaravšenije romane. Za svakog od nas pojedinačno. Pored sopstvenog, ponekad smo samo deo, gosti u tuđim romanima. Igramo glavnu ili sporednu, epozodnu ulogu. Ni sam nisam bio svestan da imam malu ali očito kao pisac važnu ulogu u životu lepotice Radmile Mihajlović. Sudbina ili sam život nam je ukrstio puteve da se sretnemo i upoznamo. Predamnom su bile tek razbacane kockice jednog mozaika. Ali život kao najmaštovitiji režiser darovao mi je kockicu po kockicu, scenu po scenu, priču po priču sve dok me nije uveo u galeriju likova i otrkio ceo film nesrećne sudbine lepotice koja je upoznala i udala se za zver.

Ovo je roman zasnovan na istinitoj priči, ispričan onako kako ga je sam život režirao. Pisan je muškim perom ali iz ugla žene, onako kako to one vide stvarnost oko sebe. Slušao sam otkucaje ženskog srca, boravio u njenoj duši, brisao joj svaku suzu, radovao se svakom osmehu.

Tražio sam odgovore na pitanja: - Zašto bi lepota bila kazna, zašto bi radoznalost bila greh koji je preskupo platila? Zašto je težnja da volite i budete voljeni svim žarom srca označena unapred kao greh ako to čini žena a smatra se vrlinom ako to isto čini muškarac? Nije pošteno, nije fer.

Od mnogih komplimenata koje sam dobio tokom prvog izdanja, u pamćenju mi je ostao urezan jedan od prvih komenatra jedne dame sa životnim iskustvom: - Sve su žene pomalo Radmile!!! U životnoj priči jedne žene, mnoge druge su se prepoznale. Otkrile tragove sopstvene sudbine, vlastitih borbi, zabluda, poraza i pobeda. Sve žene, baš kao i glavna junakinja, samo žele najjednostavniji poklon –ljubav i poštovanje! Muškarci koji to shvate – biće bezgranično i bezrerervno voljeni. Žene koje to ostvare – imaće i svoju slobodu i muškarca po meri. Sve ostalo je nevažno, prolazno.

Možda zbog svega rečenog ali još više zbog onog što je napisano i doživljenog pri čitanju, same žene su ovaj roman proglasile za najromantičniji srpski roman a kako se krug čitateljki širio, on je postaonajromantičniji roman u regionu, pa na Balkanu... Ovim drugim izdanjem, verujem da će se taj krug proširiti...

Hvala Vam moje dame na tome, kao i na tituli kojom ste mi vi blagosiljali da sam vašom voljom i željom proglašen za Princa romantike...

Ko ne pročita ovaj roman, biće siromašan za jedinu emociju koja vredi – Ljubav!!!